MOCNA stvar je ovaj moj mozak! Sve bi uradio da me opravda.

Najveci pobednik cu biti kad pobedim sama sebe.

 

   Ne plasi se promena. Plasi se statusa kvo!

 

   Napolju vec nekoliko dana Jesen najavljuje svoj dolazak. Salje svoje glasnike. Prvi je stigao-kisa. Neprestano pada vec nekoliko sati. Cini mi se da nikada nece stati. Vratila sam se kuci sa Atlanskim okeanom u cipelama. Kad bude stigao drugi-vetar, nadam se da necu morati da izigravam vetrenjacu. I unapred da upozorim Zimu: ne planiram da izigravam Sneska Belica!

  

Neuspeh je sve ono sto nismo ni pokusali!

Kako je malo potrebno da mi neko pokvari raspolozenje. Samo jedna gruba rec.

   Nedostajes mi. Samo kad bi znao koliko. Ni sama ne znam kako sam do ovoga dosla. Kako sam se ovako zaljubila ili mi se samo cini. Toliko sam drugacija sa tobom. Nisam sigurna ko upravlja mojim telom kad si ti u blizini. Venama kao da mi olovo tece. Ali nema veze, srce mi tako jako udara da ga bez problema pokrece. Ziva sam, a davim se. Zelim da te zagrljim, da osetim tvoj dah i miris tvog parfema. Zelim da me pogledas onim pogledom od kojeg olovo u mojim venama staje i dah se zaustavlja. Znam da i ti zelis isto. Toliko smo vremena potrosili na pricu, toliko toga rekli. Ali uvek nesto ostane nedoreceno, ono najvaznije. Srce mi se cepa kad te vidim da odlazis, a nista se nije promenilo. Verovatno ni nece.

   Budi me zvono telefona. Zvoni negde, ali ne mogu tacno da ga lociram. Konacno ga pronalazim. Zove me drugarica da pita kako sam. Sinoc sam uzasno mnogo popila. Dobro sam - odgovaram. Mada mi u glavi odzvanja. Najgori mamurluk ikada. Kasnije pricam sa drugaricama, prepricavam im moju "pustolovinu". Smejem se, smejala sam se i kada sam povracala. Hvala Bogu na divnim prijateljicama koje imam. Uvek ce mi jedna od njih pridrzati celo. Mada, ovo se sad desilo prvi put, odlucila sam, i poslednji. 

   Svakodnevno srecem poznanike koji me uvek pitaju ono isto dosadno pitanje. Sta ima novo? Dajem uvek isti odgovor - nema nista. Vec mi je muka i nastojim da ovaj razgovor zavrsim sto pre, pravim se da sam u zurbi. Muka mi je od ovoga. Davim se u dosadi, zelim da odem iz ovog mesta. Isti ljudi, isti dogadjaji, iznova i iznova. Nervira me kako se tracevi brzo sire i vec sutradan svi bruje o istom. Celo prokleto mesto. Ne znam kako ljudi podnose pritisak kad svi pricaju o njima. Ja to ne bih mogla da podnesem. Verovatno bih morala da pirkupim papire za iseljenicku vizu.